Док се књига одмара

Ударио сам последње слово.

Не последњу реч, не последњу реченицу – него последње слово. Онај кратки, тупи звук по тастатури који је означио да је посао завршен. После две године стигао сам до краја, иако на почетку нисам знао куда ме тај пут води. Почело је писањем прича. Са жељом да негде давно сакривена сећања поделим са другима. Прича по прича, накупило се. А онда сам, када сам у њима видео цео свој живот, решио да све то сакупим, да видим шта има, шта од тога може да буде.

И „родило“ се нешто.

Сачувао сам документ, затворио га и послао све то записано и сабрано да се одмара. И оно од мене и ја од њега. Мораћемо да се сада мало одмакнемо, да се боље видимо. Срешћемо се ускоро, кад почне ново читање, кад се очи и глава одморе и ужеле свих тих прича.

Већ неколико дана ништа не радим. Не пишем, не читам, не мислим о ономе што је управо завршено. Исцеђен сам. Копао сам по себи месецима, као да сам у руднику. Схватам да је заједно с књигом на одмор отишао и мој глас.

Зато ме није било на блогу.

Не зато што нисам имао времена. Имам га и превише кад ништа не радим, као сада. Затичем се у мислима да можда и немам шта више да напишем, да сам све што сам у себи негде затомио, извукао из себе, да сам све странице мог живота исписао. Речи су остале тамо у рукопису, међу страницама које сада мирно стоје, сложене, затворене, стрпљиве.

Зато осећам празнину – тиху и равну. Ону у којој нема ни туге ни радости, само одсуство жеље да било шта обликујем у реченицу. Речи су ту, знам то. Чекају да им се вратим, са мало више снаге и жеље.

Исцрпело ме то сусретање са старим причама са блога. Са некима ми је било лакше, са некима теже. Читао сам их пажљивије него раније, без икакве журбе да их што пре објавим. Само жеља да их избрусим, дотерам, допуним, да се мени допадну, да се не постидим кад изађу на светло дана. Неке сам писао поново, готово од првог реда, јер су тражиле други стил, други ритам, чистију реченицу, зрелу тишину између пасуса. Неке сам мењао, и то не мало, јер старе објављене верзије више нису припадале човеку који их је поново читао и преправљао. А неке су се тек сада родиле – без икакве намере да буду блог, нити да буду одмах виђене. Предуге, претешке. Место им је само у збирци. Да се уз њих затвори круг.

Блог јесте био мој почетак. Најпре сам у њега одлазио да ме људи виде, да покажем да сам жив, да прочитају то што сам написао. Морао сам да га мало оставим, да ме чека. Нисам могао да се преполовим и радим на оба поља, а да при том не издам себе у писању.

С времена на време сам, радећи на збирци, посећивао блог, онај на коме није било ничег новог. А ипак, сваког дана по неколико, некад и по неколико десетина читалаца. Месечно неколико стотина. Неко ме чита, чак и кад ме нема. То ме је чинило срећним. Потврдило се да текст, кад се једном одвоји од аутора, наставља да живи свој живот. Да негде, у неком другом времену и простору, без обзира на границе, те приче путују.

Сада се блогу враћам опрезно. Нема приче, нема поруке. Само мисли између говора и ћутања, између готово завршеног великог посла и онога што ме чека. А то није нимало лако.

Зато ова тишина окрепљује и припрема за оно што следи.

Ово су дани када немам шта да кажем, али морам да се јавим да нисам стао и престао. Да сам ту. Да радим. Да ћутим и чекам да поново почнем да читам, затежем, полирам, да свака буде јасна, гласна и на свом месту.

Не журим да празнину попуним било чим. Можда ће ова и потрајати. Не знам. Какав ћу бити у данима што следе, ни то не знам. Никакве обавезе немам према било коме. Никакве рокове.

Збирка ће се одмарати колико год треба, а ја ћу још мало остати овде – у овој празнини без речи.